Pejzazi opstine

Izbor jezika / Výber jazyka

A- A A+
Maglic01

Маглић се помиње већ у средњем веку, када је Бачка била сразмерно доста насељена. Од 50 тадашњих насеља познат је био и Буљкес, чије име се први пут јавља већ у XИИИ веку као мађарско насеље Кесзи (Кеси). Угарски краљ Штефан В даровао је као награду за верну службу браћи Мартину и Келемену Марцел 1263. године добро звано Кесзи. На овом великом властелинском газдинству било је у оно време осам села, од којих су током времена, а поготово после Ракоцијеве буне, сачувана само два, Петровац и Буљкес. Именима тих насеља званих Кесзи, да би су се међусобно разликовала, додавана су у префиксу имена њихових власника односно поседника. Тако је власник села био Савољ, према коме је и насеље названо Савољ-кесзи, касније у својој етимолошкој еволуцији трансформисано у Боуљкесзи, Буљкесзи и на крају у Букљес.
Касније се ово насеље помиње и у турским тефтерима (пореским списима), најпре 1554. године као насеље у бачкој нахији са 2, 1570. са 3 и 1590. са 7 пореских обвезних кућа. После протеривања Турака ово село је, пошто се није јавио законски наследник, припало крунском поседу. Године 1717. опет се помиње Буљкес који се као пустара шест година касније припаја граничарима. На ову пустару граничари су истеривали рогату стоку на испашу. Године 1728. ова пустара је била насељена, али 1737. г. помиње се само њено име. После укидања војне границе 1745. пустара се опет припаја крунском поседу.

Maglic02

За време терезијанске колонизације ову пустару насељавају 1786. г. први Немци и то у прилично великом броју. Немачки колонисти су пореклом били највише из Баден-Wиртемберга, Рајнске области а најмање из североисточне Француске (из Алзаса и Лотарингије). Много их је било из швапских крајева (Сцхwабенланда), из околине Стуттгарта, Маннхеима и др., па су их припадници осталих народа назвали „Швабама". Око 1100 душа уселило се у 230 кућа. Ови немачки насељеници, колонисти имали су у односу на остале становнике, претежно кметове, приличне повластице и низ привилегија, што им је омогућило да за кратко време организују живот, да оснују реформаторску црквену општину, да развију и унапреде пољопривредну и занатску производњу.
Буљкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и 1900. године имао је преко 3000 становника. 
Немци су у Букљесу остали до краја рата, када су се делом сами повукли а делом, протерани у Немачку. Буљкес је сасвим опустео, сва земља и сва имања у околини села и у селу су национализована.
Село је остало без становника, али куће су остале опремљене. У мају 1945. године у ове намештене куће доселило се 4650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије „ЕЛАС" (комесари, команданти, партијски руководиоци). Међу њима било је само 8 жена. 
Буљкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи и које је Југославија признавала. Ово изузеће из јурисдикције било је без преседана, куриозитет у нашој државничкој пракси. У почетку је то био само сабирни логор, у који су војници долазили на опоравак, но касније је живот у Буљкесу организованији. О реду се бринула полиција „ИКА". Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Буљкес". Средство плаћања била је грчка монета - драхме. За време свог боравка у Букљесу Грци су водили и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. 
Резолуција Информбира поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. г. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора. 
После овог масовног расељавања у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је гро емигрирао у јужну Македонију, неколико њих је остало и данас овде живе као држављани СРЈ. 

Maglic03

  Буљкес поново није био насељен. Насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева. Усељавали су се у напуштене и празне куће и запошљавали на Државној економији. 
Најмасовнији талас досељавања започиње пред сам крај 1949. године а нарочито 1950. г. досељеницима из Србије са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене. 
Како све сеобе са собом носе и одређене ризике, тако је и после ове најмасовније дошло до неких незадовољства, нестабилности, па чак и носталгије за родним крајем, те због свега тога долази и до масовног повратка ових досељеника у стари завичај. 
Коначан процес насељавања и стабилизације становништва завршава се 1953/54. године, када је село постало Југославија у малом. 
Да би симболизовали јединство свих народа и народности и ради успомене на стари завичај, грађани су крајем 1949. г. одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе. 
И тако се завршава бурна прошлост овог места, које у свом развоју има четири фазе: средњевековну, немачку (1786-1945), грчку (1945-1949) и југословенску, у којој су створени предуслови за свеопшти напредак и изградњу модерног и развијеног насеља.

Maglic04