Општина Бачки Петровац је најмања општина у Војводини. Такође се и са бројем насељених места убраја у групу најмањих општина, чине је четири насеља: Бачки Петровац као највеће и најразвијеније насељено место, затим Гложан, Кулпин и Маглић. Бачки Петровац као и Гложан претежно су настањена словачким становништвом, Кулпин такође има већину становништва словачке народности, Маглић који је првобитно био настањен Немцима после другог светског рата насељују досељеници из разних крајева Југославије.
На подручју данашњег Бачког Петровца још у праисторијском периоду постојала су насеља. Поузданији подаци о његовој историји датирају из средњег века, када је на његовој територији постојало више малих насеља ко што су «Бодоњ», «Драгово», «Бега», «Телек» и др. имена ових насеља сведоче да су први становници оваг подручја били Мађари и Срби, ова имена сачувана су до данашњих дана у топонимици бачкопетровачког атара.
Под својим садашњим именом Бачки Петровац први пут се спомиње у 13. веку, када је ово насеље признато као самостална црквена општина са црквом посвећеном Св. Петру. Име Петровац помиње се и у историјским списима и аналима из 15., 16. и 17. века. После доласка Турака 1526. године број староседеоца нагло се смањио, док се број српских насељеника повећао. О томе сведоче и имена појединих делова насеља – Рацки крај. У то време Петровац се помиње као насеље са 19, затим 5 а крајем 16. века са 28 породица. За време Ракоцијевих буна Бодоњ, Драгово и друга насеља била су спаљена и опустела, једино је Петровац остао. Касније је на овом подручју формирана војна граница, која је у своје оквире убрајала и Петровац. Седиштем овог новог војног облика био је Футог, велико феудално газдинство, у које је од 1718 године спадао и Петровац.
Први Словаци су ово подручје почели насељавати у првој половини 18. века. Футошко газдинство, једно од највећих у Бачкој купио је Михајло Чарнојевић. Како у Футогу није могао да нађе довољно радне снаге, замолио је свог импопулатора Матеја Чанија, који је родом био из Малинаца (Словачка), да му доведе поданике из Словачке. Под његовим водством 1745 на футошко газдинство дошло је 2000 Словака – евангелиста који су били први досељеници у Бачку. Од свог властелина Чарнојевића добили су део старе општине Петровац, део у којем је у то време био настањено 19 српских породица. Први словачки досељеници у Петровац потичу из Новохрада, Хонту, Гемера као и Ораве, Липтова, Зволена и Турца (успут су се придружили првим досељеницима). Исте године 1745 у Петровцу су основали основну школу и купили црквени звон, којим су звонили само ноћу, како евангеличка вера није имала права на свештеника, цркву па самим тим ни на звон. Са новим властелином петровчани су склопили уговор о насељењу 25. маја 1747, којим су тачно одређене обавезе уговорених страна, на тај начин су преци данашњих војвођанских Словака од «вечитих» кметова постали «уговорни» а њихови властелини више нису имали права узимања данка ван уговора.
Петровац је заједно са својим новим становницима на свом дугом путу материјалног и духовног развоја преживео многа искушења. Словаци су на газдинство Чарнојевића дошли без својих народних патрона, интелигенције, учитеља и духовних вођа. Најискуснији од њих био је Матеј Чани, који их је довео. Једино духовно богатство које су са собом понели као присталице реформације и хусиста била је Кралицка библија и Траносциус – књига црквених песама. Даљи развој Петровца заснива се на документима аустријског цара Јозефа ИИ. који је 13. октобра 1781 издао декрет о верској толеранцији а 1. новембра 1781 декрет о укидању кметства, којим је ослободио сељаке њихове овисности од земље и феудала.
Петровац је био и народно и црквено компактан – словачки и евангелички а према попису становништва из 1900 године Словаци су у поређењу са осталим становницима у целом Новосадском округу имали бројчану превагу. Садашња демографска слике ове средине је доста измењена, иако на овим просторима Словаци ни сада ни у чему не заостају. Другим историјским обележјем Петровца је његова релативна непроменљивост, када говоримо о популацији, али и организацији цркве и општине. Од године 1818 до 1957 ту су радили само три свештеника (Јан Стехло у периду 1818-1868, Јурај Мрва – 1867-1915 и Самуел Штарке – 1915-1957). Још за време Јана Стехлу у Петровцу је био саграђен велелепни евангелички храм, који и данас служи својој намени. Многи бивши капелани, пошто су стекли репутацију у Петровцу радили су као свештеници у другим словачким парохијама, тако да је Петровац био огњиштем словачке интелигенције на црквеном пољу.
Царском повељом године 1841 признато је занатско удружење у Петровцу, које је бројало 70 чланова а чијом заслугом од 1844 организују се богате (пијаце) тржнице. Од 1848 године Петровац је посебним повластицама власти био повишен са досадашњег статуса насеља (села) – пагус на месташце – оппидум и у њему се четири пута годишње одржавају на далеко познати вашари.
На прагу друге половине 19. века Петровац је постао центар овдашњих интелектуалаца, који су се залагали против надолазујућег ширења мађаризације у Угарској. Јан Стехло, који је као свештеник представљао петровчане од 1841 године писао је протесте, жалбе, чланке и петиције за Словаке против мађаризације на све могуће адресе – жупањски уред, угарску владу па чак и цару, чиме је Петровац постао познат као најтврђи бедем Словачког језика и културе у Угарској.
Доласком Штефана Хомолу у Петровац 1845 године за капелана, оснива се Недељна школа као васпитно – образовна установа у којој одрасли стичу знања из пољопривреде, математике, биологије, вчеларства и других области привређивања. Школа је радила недељом и отуд потиче и њено име. У Петровцу је 1845 основана и Словачка библиотека као права јавна установа оваквог типа на овим просторима «Долнеј земи» насељеним Словацима, такође почињу да се оснивају и друга удружења грађана.
За време побуне 1848-1849 петровчани се нису приклонили ни једној од револучних снага, ни српском ни мађарском табору, деловали су углавном дефанзивно у циљу самоодбране и што мање непотребних жртава. Десет година је трајао обрачун власти са побуњеницима након угушења побуне разним притисцима, све до доношења Октобарског диплома цара Франтишека Јозефа 1860 године, којим се грађанима обећају грађанска права, припадницима народности – народносне слободе а држави – уставно уређење. Почиње оживљавање јавног живота и бољи услови за све. Престала је германизација Словака а како нове мађаризације није било, за Словаке који су живели на овим просторима настају боља времена унаточ томе што су сви словачки интелигенти – капелани и учитељи још увек долазили из Словачке.
У периоду 1861-1868 Петровац је претрпео више тешких удара (пожар 1861 у којем је изгорело 400 кућа, побуна 1864 против прикључења дела Петровца футошком газдинству) али није поклекнуо духом, тако да је 27. августа 1866 у Петровцу приређена прва аматерска позоришна представа.
У угарски парламент као представник у периоду 1869-1872 изабран је посланик Кулпинског изборног округа Вилиам Паулинy – Тотх, којег су практично на тај положај својим гласовима довели грађани Петровца и Недеља школа, чиме се и потврдила њихова снага.
За време поновне мађаризације (почетком 70 година) долази до погоршања услова обављања матичних и других активности у Словачкој, док у Петровцу захваљујући извојеваним победама словачких идеја и мисли из протеклих година, подршке српских лидера долази до побољшања активности. Капелан Фелиx Кутлик, који је у Петровац дошао 1870 године, учврстио је тековине петровчана у цркви, недељној школи, јавном животу, политици, литератури и др. самим тим Петровац постаје трајно огњиште словачког народног живота, које ни за време мађарског либерализма, затварања словачких средњих школа у Угарској, укидања матице словачке, укидања недељне школе у Петровцу (март 1878) као и консфисковања њење библиотеке није јењавао, иако су многи словачки прегалци били прогањани за словачки језик.